ŠVRĆO I NEŽICA

Baku Agnezu nitko nije poznavao drugačije nego kao Nežicu. Do tog je Božića napunila osamdeset tri godine, onako sitna i radišna, ali već pomalo umorna od svog života. Pokopala je ona muža, jedinog sina i snahu, ostao joj samo unuk koji se nedavno oženio, ali i on, valjda tako i treba, živi svojim životom. Uredio sebi stan u potkrovlju bakine kućice. Žive pod istim krovom, ali se gotovo i ne viđaju. Odvojili se mladi, nije to baki krivo.
Dođu blagdani - baka Nežica sama. Sve se obitelji okupljaju, samo ona sjedi bez igdje ikoga u svojoj sobi. - Eh - misli ona - Kao panj... - Pa suzama lice umiva. Ne da ona suzama na volju, ali je suze ne slušaju.
Vole je susjedi, zovu da bude s njima, ali Nežica se nekako neugodno osjeća. Neka je njihov Božić samo njihovoj obitelji. Zove je unukova žena, ali uz kiseli osmijeh: - Bako, možete vi i k nama. -
- Neka, hvala, djeco. -
- Zbilja, bako... - mlako se trudi u svom pozivu i unuk. Nije da on ne voli baku, ali njemu se samom čini da će staroj ženi biti previše veliko društvo.... Bit će mu blagovaonica puna: i ženini roditelji i šogori i šogorice.... pa njihova djeca.... Zna to baka Nežica. Kaže: - Ne, ne, djeco....., pozvana sam kod prijateljice na ručak. - Izlane se baka, a da ni sama ne zna kako i zašto.
- Da? - začudi se unuk, ali i ne pita kod koje. Onda se nešto škrto osmjehne. Zapravo, kao da mu je neki teretić pao sa srca. - Onda dobro. Uživaj! -
Na sam Božić, oko jedanaest sati, uzme Nežica torbicu, stavi u nju desetak Albert keksa i jabuku (nije ništa naročito mogla pripremiti jer bi snaha i unuk mogli osjetiti miris od kuhanja) i polako odšeta ulicom. Prođe jednu, dvije, tri... i završi u parku. Sjedne na klupu iako je bilo vrlo hladno, gleda dolaske i odlaske tramvaja na nedalekom okretištu.
Oko dvanaest izvuče keksiće iz torbe i pojede dva. Malo kasnije jabuku. Svaki joj je zalogaj jabuke nekako zastajao u grlu. Sjetila se, prekasno, nije ponijela vode sa sobom. Ili čaja. - Eh, lude li mene. -
Kad se vraćala kući, na uglu ulice stajao je mali pas mješanac. Viđala ga je ponekad Nežica u okolici. Lutalica. Bacili bi mu ljudi koji komadić hrane, pojeo bi i opet nestao na neko vrijeme.
- Što ćeš tu na toj hladnoći? - pita ga Nežica, a psić odgovori mahanjem repića. Nežica izvadi keksić iz torbice.
- Hajde, nemoj mi danas biti gladan, Božić je! - Počeše ga iza uha.
- Eh, što ćemo ti i ja, ha? Hladno je, idemo kući. - Krene Nežica, a psić je slijedi. Unukova žena je bila na vratima kad je Nežica ušla u dvorište. - Vidi ga..., vrati se, psino! - zavikne snaha. - Pusti ga - veli Nežica. - Dat ću mu jesti.-
- Kakvo jesti! Još ćemo skitnice skupljati! - Ona baci kamenčić na psa. Psić pobjegne.
- Nemoj, dijete, nemoj. -
Pobunila bi se Nežica oštrije, prigrlila malo stvorenjce, ali pomisli: previše sam stara, ako me sutra ne bude, što će biti s njim? Ne smijem ga uzeti k sebi! I odustane.
Oni željni bijelog Božića mogli su se veseliti. S prvim mrakom počelo je lagano sniježiti. Baka je provirila kroz zavjesu. Ulica je bila prazna, bez i jednog prolaznika. Pusta... kao njezina soba.
Onda ga je spazila.
Ispred ograde, u mraku, skupilo se na asfaltu malo, dlakavo klupko. Vidjela je dobro, baš se upalilo svjetlo na uličnoj svjetiljci. Nežica se ogrnula vunenim šalom, navukla čizme i onako u kućnoj haljini tiho prošla kroz dvorište. Gore u potkrovlju još se slavilo. Psić je digao glavu kad je prišla i jedva čujno zacvilio. Primjetno je drhtao.
- No, no! - šapnula je Nežica. - Jadničak moj mali - Istresla je pred njega šaku čvaraka. - Nemam veliki izbor u frižideru, uzmi što ima. - Vidjelo se da je bio gladan jer su čvarci nestali u sekundi. Dražesno je nakrivio glavu, ne skidajući pogled s nje. - Imaš lijepe oči, znaš - pogladila ga je Nežica. Promatrali su se neko vrijeme, onda je Nežica gurnula dvorišna vrata. - Uđi! -
On je prvo stajao, onda oklijevajući napravio par koraka.
- Razmišljala sam - rekla je Nežica tiho i ozbiljno kao da priča s jednom od svojih dragih prijateljica kojih odavno više nema.
- Ti i ja smo tu samo prolaznici, zar je važno hoćemo li još ovdje biti pet godina ili pet dana?! Važno je samo da ih zajedno lijepo provedemo. Ti i ja. Život je nepredvidljiv. Neka je i pet dana. To je pet Božjih daraka! - I uvede ga u hodnik.
Odozgo dopre glasan smijeh. Psić se zaustavi.
- Hajde ti samo, Švrćo, ... evo, zvat ću te Švrćo - lagano ga gurka Nežica. - Ne boj se, sad smo nas dvoje tu. - Širom mu otvori vrata svoje tople sobe. I soba odjednom postane puna da punija ne može biti.



(Zagreb, studeni 2017.)

SVE O KRAVI

Znam, znam što je krava!
To je ona s televizije, ljubičasto-plava.
Znam, živi u planini, izvan grada,
od nje se dobije rupasta čokolada.
I ona s lješnjacima
i ona s keksima
i više ne znam kakvih sve ima.
Kod bake ima jedna smeđa
(krava, ne čokolada), kažu: ona je Bređa.
Bređa! Kakvo je to ime za kravu?
Ljepše je Milka, tako zovu onu plavu.
Ima velike cike, zovu ih vima
i dva roga, može te bocnuti njima,
a, vjeruj mi, ne pamtiš je po lijepom
kad te ošine svojim repom.
Kad dođe tele, ništa od mlijeka, vele.
Ne znam o čemu pričaju djed i baka:
moji ga meni daju iz tetrapaka.
Bređa stanuje odmah kraj bakine kuće
da je baka čuje kad zamuče,
kuća joj je ista, samo štala,
vidjela sam kad sam bila mala.
I sad sam mala, ali sam dosta velika, teta,
pa znam da sve o kravi
možeš skinuti s interneta!



(Zagreb, 2017.)

Riječ koju možda niste znali:

- bređa (breja) - međimursko kajkavskim - noseća (životinja koja nosi mlado ili mlade)

POJESTI JAGODICU BOBICU

Saznalo se da je Mateo, prijatelj Mihaelovog tate, peskovegetarijanac. Mihael nema još punih pet godina i ne zna što znači ta dugačka riječ.
- Ne jede meso, ali jede bilje i ribu - kratko je objasnila mama, no Mihael je ionako to objašnjenje minutu kasnije zaboravio.
Striček Mateo ih je posjetio jedno jutro, upravo kad je Mihael žvakao mesni štapić. Mihaela su učili da bude pristojan pa je uljudno ponudio stričeka Matea nagriženim ostatkom mesnog štapića.
- Ne, hvala. Ne jedem životinje. -
- Ni ja - rekao je Mihael. - Ovo je meseko. -
- To je, mislim, meseko kravice - poučio ga je ljubazno striček Mateo iako mu je mama davala čudne znakove očima.
- Ma ne, to je iz Kauflanda. -
- Zdravije ti je da papaš ribicu. -
- Ribica je i Dora, ne želim jesti Doru! Ti ne znaš, Dora je Marlinova prijateljica, ona mu pomaže naći Nema. Dobro, ona stalno gubi pamćenje, ne bi se ni sjetila tko ju je pojeo. Ali ja ti jedem samo riblje štapiće, to je drugo. Oni nisu živi i ne plivaju i ne govore. -
- A piliće? Ti ne bi pojeo male slatke piliće? - (Cccc, taj striček Mateo! Mama je odustala od davanja čudnih znakova i samo je objesila lice dok se tata glupo kliberio).
- Ne bih. Ja jedem samo pileće loptice iz Ikee. -
- Hm, ja ti ne jedem ništa što rokće ili pijuče - ponosan je na sebe striček Mateo.
- Što onda jedeš? -
- Jedem, na primjer, morske plodove. -
- Što su morski plodovi? -
- Školjke, rakovi... -
Mihael se, užasnut, okrenuo mami i tati: - Mama, tata, striček Mateo bi pojeo gospodina Klještića!-
- Što je sad?! - nasmijao se striček Mateo. - Kako da se nas dva dogovorimo, ha? - Evo, pozvat ću te na jedan voćni kup s jagodama i sladoledom, što kažeš?! Daj pet! - Mihaelu se razvedrilo lice. Pružio je ruku prema stričeku Mateu, pljesnuli su dlanovima, još su se i rukovali... onako muški... Onda ga je striček Mateo odveo u slastičarnu.
- Dobro je - komentirala je mama. Tata se još uvijek blesavo cerio. - Kad su spomenute jagode, pomislila sam da će Mihael odustati zbog Jagodice Bobice! Čekaj malo, je li ona uopće jagoda? ... Ili? ... Nema veze... -



(Zagreb, veljača 2018.)

Ako možda niste znali:

- Dora (Dory), plava tang riba i Marlin, riba klaun - likovi iz računalno animiranog filma "Potraga za Nemom" (2003.)
- Gospodin Klještić - lik iz crtane serije Spužva Bob Skockani, rak, vlasnik restorana "Rakova poslastica"
- Jagodica Bobica - glavni lik iz istoimene crtane serije